Sveto pismo
Насловна
Шта то значи Хришћанство?
Хришћанство у Црној Гори
Свето писмо
Шта је то црква?
Наша црква
Шта ми вјерујемо?
Духовне пјесме
Омладинска група
Линкови
Контакт

latinica

Да ли могу вјеровати Библији?

Увод

Како да знамо да је Библија коју данас посједујемо бар приближно слична оригиналу? Зар нијесу разни људи који су преписивали списе кроз вијекове могли неке ставове уметнути или друге избрисати или уљепшати записе, тако да до данас права порука Библије остане непозната? Ово су нека од питања која се често постављају са циљем да дискредитују темељ на коме почива читава хришћанска вјера.

Три грешке које се требају избјећи:

  • Не прихватај здраво-за-готово надахнуће и непогрјешивост Библијских списа ако желиш да докажеш њихово надахнуће и непогрјешивост. На заступај став да је Библија надахнута или непогрјешива само зато што се то тако тврди. То је циркуларно резоновање.
  • Када разматраш оргиналне списе, заборави на садашњу форму Библије и сматрај их оним што они јесу - групом древних писаних извора.
  • Не почињи са модерним "ауторитетима" да би се затим окренуо документима који треба да покажу да ли су ауторитети у праву или не. Почни са самим документима.

Процедура провјеравања ваљаности документа

К. Сандерс наводи три теста за провјеру поузданости који се употребљавају у општој историографској и литерарној критици:

  1. библиографски тест (нпр. упоредити текст оригиналног записа са копијама или рукописима тог истог текста које данас посједујемо)
  2. унутрашњи доказ (шта тај спис тврди за себе)
  3. спољашњи доказ (како се садржај датог текста слаже или потсјећа на чињенице, датуме, личности о којима говоре други списи из истог времена)

Мозда је овдје значајно поменути да је Сандерс професор војне историје, а не теолог. Он је користио ова три теста у свом проучавању историје војних дешавања.

Размотрићемо библиографски или текстуални доказ за поузданост Библије:

  • Стари завјет

    Кључно питање које се поставља у овом проучавању и Старог и Новог завјета је:" Да ли можемо да реконструишемо списе довољно добро из најстаријих писаних докумената, иако не посједујемо оригинални рукопис или одломке Библије, тако да добијемо истиниту, неискривљену слику о људима који су постојали, мјестима и догађајима?

  • Писар

    У древно доба, бити писар је било професионално занимање. Нијесу постојале стампарије па су људи обучавани да преписују документа. Тај задатак је обично повјераван неком побожном Јеврејину. Писари су вјеровали да се сусрећу са самом Божијом Ријечју и због тога су били изузетно опрезни у преписивању. И нијесу олако записивали ствари. Најранија комплетна копија хебрејског Старог завјета датира из 900те године.

  • Мазоретски текст

    Почетком десетог вијека (916. године), постојала је група Јевреја који су се називали Мазорети. Ови Јевреји су били јако прецизни у преписивању. Текст који су имали био је исписан великим словима без знакова интерпункције и без подјеле по параграфима. Мазорети би на примјер преписивали Књигу пророка Исаије и када би завршили преписивање избројали би слова. Потом би пронашли које је слово у средини књиге, и ако се не би поклопило, правили би нову копију. Све копије хебрејског текста из овог периода које данас постоје показују изненађујућу подударност. Поређења Мазоретског текста са ранијим латинским и грчким верзијама такође су доказала да је преписивање рађено врло пажљиво са јако малим одступањима у току раздобља од 100. године прије Христа до 900. године. Међутим, данас посједујемо јако мало старих докумената писаних на хебрејском који би се могли упоредити са мазоретским текстом из десетог вијека.

  • Свици Мртвог мора

    1947. године један млади сточар Бедуин пронасао је јако чудане глинене судове у пећинама на обали Мртвог мора. У судовима су били кожни свици. Открице ових свитака из Мртвог мора из Кумран је поздрављено као изузетно археолошко откриће двадесетог вијека. Свици су открили да се у тој долини од 150.године прије Христа до 70. године ширила заједница монарха који су се бавили пољопривредом. Вјерује се да су, кад су видјели да Римљани нападају земљу, они ставили своје драгоцјене и дуго чуване кожне свитке у судове а затим их сакрили у пећинама у литицама сјеверо-западно од Мртвог мора.

    Ти свици садрже комплетну копију Књиге пророка Исаије, дјелове копије књиге пророка Исаије који садрже велики дио књиге (Исаија 38:6) и сегменте готово свих књига Старог завјета. Највећи дио сегмената односи се на садржај књиге пророка Исаије и на Петокњижје (Постање, Излазак, Левитски закони, Бројеви и Поновљени закони). Ту су такође нађене и Прва и Друга књига Самуилова, додуше као поцијепана копија,као и читава два поглавља Књиге пророка Авакума. Поред тога, ту је пронађено и велики број небиблијских свитака који се односе на оснивање те заједнице.

    Ови документи потичу из око 100. године прије Христа. значај овог открића, а посебно копије књиге пророка Исаије, препознао је Меррилл Ф. Унгер када је рекао: "Ова комлетна копија књиге пророка Исаије је са разлогом изазвала одушевљење, јер је то први велики Библијски рукопис тако велике старости који ће бити обновљен. Посебно одушевљава чињеница да је овај рукопис старији хиљаду година од најстаријег хебрејског текста који је сачуван у мазоретској традицији.

    Највећи значај ових Кумран докумената је у томе што су пружила могућност да се са њима пореде Мазоретски хебрејки текстови и да се на основу тога утврди њихова ваљаност. На основу тог проучавања, ако би се нашле, у текстовима који се могу поредити, мале или никакве разлике, могло би се претпоставити да су Мазоретски писари били исто тако вјерни у преписивању и осталих Библијских текстова који се у овом истраживању нијесу могли поредити са Qумран документима.

    Шта се закључило? Поређење Кумран рукописа Књиге пророка Исаијеса Мазоретским текстом показла је се изузетнон поклапају: "Поређење Књиге пророка Исаије главе 53 показало је одступање у само 17 слова од Мазоретског текста. Од тога 10 слова представљају само разлицито записивање једне исте ријечи, тако да не мијењају значење ријечи. Четири слова представљају јако мале разлике које имају више стилистички него садржински значај, као што је на примјер присуство везника. Преостала 3 слова по којима се рукописи разликују су слова за означавање хебрејске ријечи "свјетлост". Ова ријеч је придодата тексту након "они ће видјети" у једанаестом стиху. Од 166 ријечи које су садржане у овом поглављу само се ова једна ријеч може довести у питање а ни она уопште не мијења значење одјељка. Научници су објаснили да је ово било типично за читав рукопис књиге пророка Исаије.

  • Септуагинта

    Грчки превод Старог завјета који се назива Септуагинта, такође доказује прецизност преписивача од којих имамо Мазоретски текст. Септуагинта се често означава као LXX јер ју је наводно урадило седамдесет хебрејских научника у Александрији око 200. године прије Христа. Испоставило се да је LXX готово буквалан превод са хебрејског и рукописи са којима данас располажемо су у ствари јако добре копије оригиналног превода.

    У својој књизи "Да ли се Библији може вјеровати" Лаид Харрис је закључио: "Сада можемо бити сасвим сигурни да су они који су преписивали Стари завјет то радили веома пажљиво и прецизно, чак и далеке 225. године прије Христа ... заиста, била би исхитрена свака сумња и пориоцање тога да данас посједујемо Стари завјет који је јако сличан ономе који је имао Јездра када је проповиједао Божију ријеч онима који су се вратили из Вавилонског ропства."

  • Нови завјет
    • Доказ грчког рукописа:

      Данас постоји очувано преко 4,000 различитих древних грчких рукописа, писаних на различитим материјалима, који садрже читав Нови завјет или његове дјелове.

    • Папируси и пергаменти:

      У раном раздобљу хришћанства за писање се највише користио папирус. Јако издржљиви тршчани штапови из долине Нила су лијепљени један за други, слично шперплочи, а затим су остављани да се осуше на сунцу. У двадесетом вијеку су откривени остаци многих докумената (како библијских тако и небиблијских) који су писани на папирусу, и то нарочито у земљама сјеверне Африке и Средњег Истока

    • Други материјал који се користио био је пергамент. Прављен је од овчије или козје коже и био је у широкој употреби до краја средњег вијека када је замијењен папиром. То је био јако риједак и скуп материјал и стога је кориштен скоро искључиво за писање важних докумената.

    Примјери:

    1. Кодекс Ватиканус и Кодекс Синиатикус

      Ово су двије изванредне копије читавог Новог завјета које су писане на пергаменту а које потичу из четвртог вијека ( 325-450. год.)

    2. Старији папируси

      Још старији од Ватиканус-а и Санатикус-а су фрагменти и копије на папирусу дјелова Новог завјета. Посебно драгоцјени су Честер Битти папирус (П45,П46,П47) И Бодмер папирус II, XIV, XV (П46, П75).

      Само из ових пет рукописа можемо саставити читава Јеванђеља по Луки и Јовану, Посланицу Римљанима, Прву и Другу посланицу Коринћанима, посланице Галатима, Ефесцима, Филипљанима Јеврејима и дјелове Јеванђеља по Матеју и Марку, Дјела апостолска и Откровење. При том само недостају пасторалне посланице (Посланица Титу и Прва и Друга посланица Тимотеју) и од општих посланица: Посланица апостола Јакова, Прва и Друга посланица апостола Петра, као и Прва, Друга и Трећа посланица апостола Јована.

    3. Најстарији одломци

      Можда најстарији очувани дио Писма је дио кодекса на папирусу који садржи Јеванђеље по Јовану 18:31-33 и 37. Назива се Рајландсов папирус (П52) и датира из 130. године а пронађен је у Египту. Рyландсов папирус је приморао критичаре да у првом вијеку врате четврто јеванђеље и да се одрекну тврдње да њега није могао написати апостол Јован.

      На овај начин доказујући на основу рукописа могу се повезати постојећи дјелови папируса и пергамената и копије Новог завјета све до готово првог вијека.

Верзије (преводи)

Поред постојећих грчких рукописа, постоји још преко 1000 копија и дјелова Новог Завјета на сиријском, коптском, арменијском, готском и етиоском језику као и око 8000 копија на латинском, при чему неке датирају из периода Јеромовог оргиналног превода из 384-400. године.

  • Црквени оци

    Још старији доказ новозавјетног текста се налази у хиљадама цитата пронађених у дјелима црквених отаца (то су били свештеници у раном раздобљу хришћанства, у периоду од 100-450. године), који су били сљедбеници апостола и који су водили цркву, почевши са Климентом из Рима.

    Такође је закључено да би се читав Нови завјет, уколико би сви Новозавјетни рукописи и горе поменуте верзије одједном нестали, могао обновити на основу навода црквених отаца, са изузетком неких петнаест до двадесет стихова.

  • Поређење

    Доказ о раном постојању новог завјета је сасвим јасан. Богатство докумената за Нови завјет постаје још значајније уколико га поредимо са осталим старим документима које смо прихватили без пуно запиткивања.

Аутор & ДјелоЖивотни вијек аутораКада се десио догађај?Када је записан?*Најранији постојећи рукопис**Интервал између: догађаја и записаИнтервал између: Догађаја и цјеловитог рукописа
Матеј,
Јеванђеље
око 0-70?4 прије Христа - 3050 - 65/75око 200<50 година<200 година
Марко,
Јеванђеље
око 15-90?27 - 3065/70око 225<50 година<200 година
Лука,
Јеванђеље
око 10-80?5 прије Христа - 3060/75око 200<50 година<200 година
Јован,
Јеванђеље
око 10-10027-3090-110око 130<80 година<100 година
Павле,
Посланице
око 0-653050-65око 20020-30 година<200 година
Јосифус,
Рат
око 37-100200 прије Христа - 70око 80око 95010-300 година900-1200 година
Јосифус,
Антиквитети
око 37-100200 прије Христа - 65око 95око 105030-300 година1000-1300 година
Тацитус,
Љетопис
око 56-12014-68100-120око 85030-100 година800-850 година
Сеутониус,
Биографије
око 69-13050 прије Христа - 95око 120око 85025-170 година750-900 година
Плини,
Посланице
око 60-11597-112110-112око 8500-3 година725-750 година
Плутарх,
Биографије
око 50-120500 прије Христа - 70око 100око 95030-600 година850-1500 година
Херодот,
Историја
око 485-425 прије Христа546-478 прије Христа430-425 прије Христаоко 90050-125 година1400-1450 година
Тицијес,
Историја
око 460-400 прије Христа431-411 прије Христа410-400 прије Христаоко 9000-30 година1300-1350 година
Xенофон,
Ратни поход
око 430-355 прије Христа401-399 прије Христа385-375 прије Христаоко 135015-25 година1750 година
Полyбиус,
Историја
око 200-120 прије Христа220-168 прије Христаоко 150 прије Христаоко 95020-70 година1100-1150 година

*Гдје постоји коса црта, први датум је прецизнији док је дуги слободнији
**Рукописи Новог завјета су у дјеловима: Најранији цјеловит рукопис датира из 350.године, временска разлика између догађаја и комплетног рукописа је око 325 година.

Закључак

У својој књизи Библија и археологија, Сер Фредерик Г. Кенјон, бивши управник и директор библиотеке Британског музеја, је рекао: "Интервал, дакле, између датума кад је написан оргинал и најранијег доказа који данас постоји је незнатан и свака основа за сумњу у чињеницу да данас имамо Писмо онако како је у почетку написано је у потпуности срушена. Може се сматрати да је коначно утврђена и аутентичност и општи интегритет новозавјетних књига.

Ако би били скептични око 27 докумената из Новог завјета и ако би рекли да су непоуздани, то би било исто као избрисати све старе документе, јер нема ни једног документа из старог времена који је биографски доказан као ови документи Новог завјета.

Б.Ф. Весткот и Ф.Ј.А. Хорт, који су саставили Нови завјет на грчком језику, такође су прокоментарисали: "Ако се игноришу релативно мале зачкољице као што су промјена редослиједа ријечи, додавање или изузимање чланова испред неких ријечи и сл., текстови који би још увијек могли бити под знаком питања (по нашем мишљењу) не чине више од хиљадитог дијела читавог Новог завјета" Другим ријечима, мале промјене и варијације у рукописима на мијењају главну доктрину: ни најмање не утичу на хришћанство. Порука је иста са или без варијација. Ми имамо Божију Ријеч.


Прва страна | Бити хришћанин | Хришћанство у ЦГ | Свето писмо | Црква | Наша црква | Шта ми вјерујемо | Духовне пјесме | Омладинска група | Линкови | Контакт

 

 

 

Страница промијењена: 4. фебруар 2012.
©Библијска хришћанска заједница у Никшићу